Do­šao je čas da ov­dje vi­dim vas, u sti­hu i s pu­no du­ha naj­sta­ri­ja srp­ska glu­mi­ca Bran­ka Ve­se­li­no­vić (97) po­zdra­vi­la je sve hu­ma­ne lju­de, a u sa­li na Vra­ča­ru su pr­ven­stve­no pri­sti­gle že­ne i iz No­vog Sa­da, ko­ji su do­šli na njoj spe­ci­fič­nu auk­ci­ju za po­moć ugro­že­noj dje­ci.
„Bran­ka sr­ce gre­je i svakog za­sme­je” bio je pla­kat ko­jim je po­zi­va­la i po­že­lje­la do­bro­do­šli­cu ova re­ne­san­sna lič­nost na­še umjet­nič­ke i dru­štve­ne sce­ne. Sti­ho­vi i sje­ća­nja sli­ka­li su sve, ko­li­ko bo­gat­stvo no­si sko­ro vi­jek dug ži­vot u ko­ji je kre­nu­la iz pa­non­skog sve­šte­nič­ko- uči­telj­skog do­ma, a Bran­ka je pri­po­vje­da­la i ka­zi­va­la sa istom onom iskre­no­šću i stra­šću kao što je to či­ni­la na po­zor­ni­ci, na ra­dio-ta­la­si­ma u ne­ka­da naj­slu­ša­ni­joj emi­si­ji SFRJ „ Ve­se­lo ve­če” u ko­joj je plij­e­ni­la uz Mi­ju i Čka­lju, sa ekra­na, ve­li­kog i ma­log, u hu­ma­nim ak­ci­ja­ma ko­ji­ma je sa svo­jim lut­kom i su­pru­gom i ko­le­gom Mla­đom Ve­se­li­no­vi­ćem za­vr­tje­la pla­ne­tu na ko­joj je od 1980. čak am­ba­sa­dor UNI­CEF-a.
– Ovo što sam i ve­če­ras sa va­ma ni­sam pri­pre­ma­la, ali ni dri­je­ma­la, na­ša­li­la se Bran­ka uka­zu­ju­ći da su na auk­ci­ji nje­nih ru­ku dje­la od sli­ka, ra­zno­li­kih isli­ka­nih ta­nji­ra, gra­fi­ka i lič­nih pred­me­ta i nje­ne knji­ge. Uz „Knji­gu o do­bro­ti” išla su i Bran­ki­na sje­ća­nja na ve­li­ku pri­ja­te­lji­cu s ko­jom je če­tvrt vi­je­ka svo­je­vre­me­no pro­ve­la pu­tu­ju­ći po ško­la­ma i obi­la­ze­ći đa­ke. Na­rav­no, ri­ječ je o ve­li­koj pje­sni­ki­nji De­san­ki Mak­si­mo­vić.
– Ka­ko mi Voj­vo­đa­ni ka­že­mo, ako Bog da ide­mo go­re, a ona je oti­šla go­re sa svo­jim ma­lim cr­nim še­ši­rom i obe­ća­la je da će ma­ha­ti. I za­to joj mah­ni­mo, jer sa­da ona gle­da od­o­zgo, re­če Bran­ka pri­sje­ća­ju­ći se vre­me­na ka­da se sa­ma la­ti­la pe­ra, i svo­je pri­ja­te­lji­ce, naj­ve­će srp­ske da­me pe­ra. Kroz vre­me­plov se do­ta­kla i Ti­ta i na­stu­pa u nje­go­vo do­ba, i svog po­li­glot­stva zbog ko­ga je mo­gla pred broj­ne am­ba­sa­do­re, ali i uče­nja če­škog da bi stu­di­ra­la u Pra­gu u če­mu ju je osu­je­tio Hi­tler svo­jom in­va­zi­jom na Is­tok.
Ne­za­o­bi­la­zan dio nje, nje­nog ra­da i ži­vo­ta bio je i su­prug Mla­đa, na­kon či­je smr­ti je usta­no­vi­la na­gra­du za glu­mač­ko ostva­re­nje ko­je no­si nji­ho­vo ime i ko­ju je nji­ho­va ma­tič­na ku­ća JDP do­di­je­li­la ove go­di­ne če­tvr­ti put. Jed­na od ži­la ku­ca­vi­ca Bran­ki­nog ži­vo­ta su fon­da­ci­je, kroz ko­je su ona i Mlađa cio svoj ži­vot naj­pri­je po­ma­ga­li une­sre­će­ni­ma pri­je sve­ga dje­ci, a za­tim i sta­ri­ma, a sa­da i pro­fe­si­ji ko­joj je po­sve­ti­la ži­vot – glu­mi i glum­cu.
– Sre­ća je sa­mo u do­bro­ti. Hu­ma­ni­tar­ni rad is­pu­nja­vao je Mla­đi­ne i mo­je da­ne, ne­ka­da uz po­moć Cr­ve­nog kr­sta Ju­go­sla­vi­je, po­tom Sr­bi­je. Či­nim sve i da­nas da po­mog­nem, a ovo što ste do­šli uka­zu­je da sva­ko ima svoj za­da­tak ži­vo­ta. Iz­dvo­ji­li ste vri­je­me, ku­pi­će­te ne­što i te pa­re će usre­ći­ti ne­ko di­je­te. Zbog sve­ga to­ga sam i ži­va i iz­dr­ža­vam se ove go­di­ne, a ka­da ne bi bi­lo hu­ma­no­sti, već bih bi­la, ka­ko ka­žu mo­ji Voj­vo­đa­ni, go­re, po­ru­či­la je naj­sta­ri­ja da­ma srp­skog po­zo­ri­ja i pod­sje­ti­la da šta­ke ko­je su iza nje ni­su zbog 97 go­di­na, već zbog da­sa­ka ko­je su joj ži­vot zna­či­le.
– Do pri­je de­se­tak go­di­na glu­mi­la sam ak­tiv­no sto­go­di­šnja­ka na sce­ni JDP. I tu sam sa te sce­ne pa­la sa vi­si­ne od tri me­tra i opo­ra­vi­la se. No, šta­ke no­sim sa­da, jer sam pa­la u po­zo­ri­štu, to ka­žem svi­ma, uz ono sva­ko­dnev­no da ne vi­ču ka­da me vi­de, jer Bran­ka još uvi­jek do­bro i ču­je, smi­je se Bran­ka i upo­zna­je broj­ne po­što­va­o­ce ko­je je oku­pi­la u ve­če pred vi­kend sa Lju­bi­com Ra­do­vić Đu­ro­vić ko­ja je na­kon bri­ge o Mla­đi Ve­se­li­no­vi­ću dok je bio u bol­ni­ci pre­u­ze­la da po­ma­že i Bran­ki u po­tre­ba­ma sva­ko­dne­vi­ce, u ak­tiv­no­sti­ma ko­jim i da­lje hr­li iz svog ve­li­kog do­ma u sr­cu Be­o­gra­da. Ne­vje­ro­vat­no je ka­ko i ko­li­ko ova glu­mi­ca ko­ja je po­ka­za­la ras­koš i ve­lič­ni u hu­mo­ru i sa­tri­ri, ali i auten­tič­nost u dra­mi za­i­grav­ši „Maj­ku hra­brost” čak i na en­gle­skom pre­ko Atlan­ti­ka i da­lje zra­či i pli­je­ni. Zbog bo­le­sti, ka­ko re­če na hu­ma­ni­tar­noj ve­če­ri, ni­je mo­gla da se po­ja­vi nje­na ku­ma ve­li­ka Mi­ra Stu­pi­ca, ko­ja je po­sla­la po­zdra­ve svi­ma, ali su kao po­dr­ška u Bran­ki­nom pri­ku­plja­nju nov­ca za dje­cu sti­gle glu­mi­ce Ra­da Đu­ri­čin i Na­da Ro­dić. Apla­u­zi Bran­ki i Ra­di, glu­mi­ca­ma ko­je go­di­na­ma pru­ža­ju uza­jam­nu po­moć u hu­ma­ni­tar­nim ak­ci­ja­ma. Ra­da je ka­zi­va­la dio iz svo­je kult­ne pred­sta­ve go­di­na­ma igra­ne s Pa­vlom Min­či­ćem „Olov­ka pi­še sr­cem” i uka­za­la za­što baš ta ka­zi­va­nja.
– Jer su na­sta­la iz dje­či­jih od­go­vo­ra, iz pri­če nji­ho­ve iz či­sta sr­ca. A, ra­dost dje­ce je raz­log i ove Bran­ki­ne ve­če­ri. Sa­ku­pi­će pa­re pro­da­ju­ći svo­ju za­o­stav­šti­nu i knji­ge i on­da oti­ći ku­pi­ti ne­što što će usre­ći­ti ne­ko di­je­te. Ovaj skup je or­ga­ni­zo­va­la mo­ja Voj­vo­đan­ka, vječ­na, ne­za­mjen­lji­va, je­din­stve­na, naj­div­ni­ja na svi­je­tu Bran­ka, re­kla je Ra­da Đu­ri­čin. Pri­sje­ća­la se pr­vog mo­men­ta svog do­la­ska u JDP po ko­me i pam­ti Bran­ku de­ce­ni­ja­ma.
Ušla je u jed­nu gar­de­ro­bu i pra­vac u Bran­ki­nu, u ko­joj je ona bi­la za­tr­pa­na go­mi­lom ma­lih če­stit­ki ko­je je is­cr­ta­va­la i is­pi­si­va­la.
– Spre­ma­la se da no­si do­na­ci­ju u ne­ku dje­či­ju bol­ni­cu. Bi­la sam za­di­vlje­na i ni­ka­da ni­sam do sa­da upo­zna­la ne­kog ta­ko hu­ma­nog i oda­nog dje­ci sem dra­ge Bran­ke i nje­nog Mla­đe. Ri­jet­ki su oni ko­ji za­slu­že ova­ko dug ži­vot svo­jom ve­li­či­nom, a Bran­ka ga je is­pu­ni­la i kao glu­mi­ca, pje­sni­ki­nja, kre­a­tar­ko ra­znih lu­ta­ka i umjet­ni­na, a pri­je sve­ga sre­će ma­li­ša­na – re­kla je Ra­da.
Pu­bli­ci je po­tom na svoj na­čin ko­le­gi­ni­ca Na­da Ro­dić do­ča­ra­la Bran­ku od pri­je mno­go de­ce­ni­ja ka­da je ža­ri­la i pa­li­la ju­go­slo­ven­skom i srp­skom sce­nom. Pri­sje­ti­la se svog sna da bu­de glu­mi­ca u ko­ji ni­su vje­ro­va­le ni maj­ka joj ni dru­ga­ri­ce i pr­ve kar­te za Ta­šmaj­dan gdje je na sce­ni gle­da­la glu­mi­cu i zna­la da će i sa­ma jed­nog da­na pod re­flek­to­re sta­ti.
– Bran­ka je za­ba­vlja­la pu­bli­ku, bi­la ko­mič­na i ši­ri­la smi­jeh i sre­ću. A, za one ko­ji je ne zna­ju na sce­ni je bi­la u krat­koj ro­ze ha­lji­ni­ci na bre­te­le, sa div­nom buj­nom pla­vom ko­som, iza­zov­na, sek­si, na­ša Bran­ka je u toj umjet­nič­koj ve­če­ri svo­je mla­do­sti li­či­la, jer je za­sta­jao dah, na Meri­lin Mon­ro – pri­sje­ća­la se nje­na ko­le­gi­ni­ca ko­ju je put od tog pr­vog su­sre­ta sa spe­ci­fič­nim umjet­nič­kim Bran­ki­nim is­ka­zom od­veo u sa­nja­nu pro­fe­si­ju na dram­sku sce­nu „Du­ško Ra­do­vić”. Dru­gi su­sret je ka­da je Bran­ka do­šla da po­dr­ži po­ro­dič­ni pro­je­kat Na­de Ro­dić sa su­pru­gom, si­nom i kćer­kom osta­vlja­ju­ći na sce­nu „Pla­vi ču­pe­rak” Mi­ke An­ti­ća.
– Uvi­jek je Bran­ka bi­la ta ko­ja je ima­la sa­mo li­je­pu ri­ječ za sva­kog ko­le­gu, bi­la po­dr­ška, uzda­ni­ca i ta­ko je pam­ti ova na­ša glu­mač­ka bran­ša, kao ne­se­bič­nu i po­seb­nu. Hva­la joj za sve, re­kla je ova glu­mi­ca uka­zu­ju­ći da je tre­ći su­sret uči­nio da im se pu­te­vi pro­fe­si­o­nal­no ukr­ste i za­i­gra­la je sa Bran­kom u se­ri­ji „Se­lja­ci”. Ka­me­ra je bi­lje­ži­la sve i bar ka­da je ovo ve­li­ko ime u pi­ta­nju ge­ne­ra­ci­je ko­je pri­sti­žu ima­će film­ski za­pis o dje­voj­či­ci ko­ja je kre­nu­la iz po­ro­dič­nog do­ma u Ja­ši To­mi­ću i ušla u ana­le umjet­no­sti i hu­ma­no­sti, a pri­je sve­ga u sr­ca mi­li­o­na. I ona re­če na kra­ju.
– Sre­će sam vam da­la, od sr­ca vam hva­la, uvi­jek va­ša Ćo­sić Ve­se­li­no­vić Bran­ka.
M.Nj.